Оснивање Црвеног крста Лесковац
Насупрот рату као деструктивној друштвено – историјској појави, цивилизацијски одговор за односе међу људима у њему, зараћеним странама и заробљеницима био је организовање хуманитарног рада на бојишту и у позадини војних формација. Ратна острашћеност, коју је неминовно пратила свирепост и окрутност према рањеницима и уопште заробљеницима, цинизам пред патњама и болом, прихватање људске агоније као неминовности рата, дуго је утицала да хуманост, садржана у бити човека, буде надјачана и потиснута у други план. Појединачни изливи милосрђа остајали су утопљени у мору вапаја на бојном пољу које се после завршеног лудила претварало у масовну гробницу. Његов црвено – црни пејзаж, са кога се чују јауци и осећа мирис барута, виђали су само пљачкаши који су са рањеника и мртвих тела скидали највредније ствари, остављајући их њиховој судбини.
Девалвација људског живота заустављена је код Солферина у Ломбардији 1859. године, односно после битке између Француске и Италије, с једне, и Аустрије с друге стране. Јауци и вапаји рањеника су мало кога оставаљали равнодушним, а нарочито не случајног пролазника, Швајцарца Анри Динана који је организујући локално становништво, махом жене, да агонију и патњу унесрећених ублаже, пружајући им најосновнију помоћ и уточиште тако основао Црвени крст који је данас прерастао у Међународни комитет Црвеног крста и Црвеног полумесеца.
Српско друштво Црвеног крста основано је 6. фебруара 1876. године у Београду на иницијативу др Владана Ђорђевића. Први председник био је митрополит Михајло Јовановић.
Др Владан Ђорђевић је образован у Бечу, Прагу и Берлину, након краткотрајне приватне праксе радио је као шеф Хируршког одељења Војне болнице у Београду. За време Првог и Другог српско-турског рата -1876. и 1877, постављен је на место начелника санитета Јужноморавске дивизије односно Врховне команде.
Друштвено – историјска условљеност настанка и деловања организације Црвеног крста на лесковачком подручју део је борбе Кнежевине Србије за ослобођење и уједињење ових крајева и напора српског Друштва Црвеног крста да принципе организације прошири на средине које до тада нису имале ни лекаре, а још мање здравствене институције и елементарну здравствену културу. Настала у време ослобођења Лесковца 1878. године, организација је наставила да живи и дели судбину града и целог подручја. То је прва организација Кнежевине Србије која је представљала вид укључивања и изједначавања ове територије, у социјално – здравственом погледу, са Кнежевином и која континуирано делује практично до данашњег дана. О томе нам говори њено активно учешће у свим условима и падовима града, као и њен значај на окупљању највећих националних радника са овог подручја, који су, кроз ову организацију, дали велики допринос његовом развоју. Многобројне акције чланова Црвеног крста представљале су за становништво овог подручја, осим ублажавања последица трагедија, наду у брзи опоравак и веру у људе. Осим првих ефеката непосредне материјалне и духовне помоћи, рад на здравственом васпитању и борба против заосталости и сујеверја били су од непроцењиве вредности за становништво Лесковца и околине.
Други српско – турски рат (од 15. децембра 1877. до 31. јануара 1878. године), по својим тековинама и крајњем исходу представљао је светле тренутке српске историје. Међутим, начин на који је вођен, средства, као и услови у којима су се одвијале ратне операције, за Кнежевину Србију и српске војнике представљали су праву мору. Исцрпљена у првом рату са застарелом организацијом војске и застарелим наоружањем, са исправљеном државном касом, Кнежевина Србија се суочавала и са недостаком школованог официрског кадра за најосновније. Тај недостатак највише се осећао у службама које су биле на рудиментарном степену развоја. Према речима др Владана Ђорђевића, начелника војног санитета, српска војска је имала десети део потребних лекара да би санитетска служба у рату могла редовно да функционише. Недостатак санитетског кадра осећао се још више због зимских услова у којима су извођене волне операције, као и због недостатка војне опреме за такве услове ратовања. Штавише, ни пешадија стајаће војске, као основни род, није имала зимску униформу већ је задатке извршавала у платненим, летњим униформама. Број имућнијих војника, који су себи могли да набаве добру и топлу одећу и обућу, био је незнатан и зато су губици у људству српске војске од последица смрзавања и хладноће били далеко већи него од последица рањавања у борби. Стање српске војске и државе и елан и одушевљење с којим су српски војници наступали у борбама нису били у сразмери и наводе нас на закључак да је пробуђена национална свест Срба у кључним тренуцима стапала у једно узвишено и победоносно испољавање патриотизма и племенитости.
Шумадијски кор са корпусним штабом стигао је у Лесковац 6. јануара 18798. године. Ту је установљена 3. Пољска болница под командом др. Адама Ђермана. Због очекивања већег броја рањеника а због напредовања војске према Врању, др. Ђерман је предложио др. Владану Ђорђевићу да се што пре оспособи војна болница у Лесковцу , што је по наређењу начелника српског војног санитета др. Владана Ђорђевића и учињено 6. јануара у згради Ча-Митине школе, поред цркве, која је по мишљењу др. Владана Ђорђевића била најпогоднија за ову сврху. Болница је стационирана у вароши (Лесковцу) од почтка јануара до краја септембра 1878. Године. Зимски услови и неадекватна опремљwност српских војника су били највећи урзочници болести и умирања у српској војсци. У таквим околностима помоћ становништва у топлој одећи и обући, као и у набавцци дрва за огрев била је још неопходнија.
До средине јануара 1878. Санитету Шумадијског корпуса није била потребна нека нарочита помоћ у материјалу, осим појединих услуга од стране становништва, као што је помагање у завојиштима, кување, прање искоришћеног санитетског материјала, набавка и сеча дрва за ограв и др.
Међутим, већ око 20. јануара од комесара Друштва Црвеног крста при Шумадијском и Тимочком кору Милана Ст. Марковића за потребе болнице требован је материјал из депоа Црвеног крста. У извештају Главног одбора Српског друштва Црвеног крста каже се да је у другој половини јануара Милан Ст. Марковић, комесар друштва при Шумадијском кору, боравио у Лесковцу где је прегледао болницу и на тражење шефа болнице др. Ђермана снабдео је материјалом, а потом отишао у Врање. Осим недостатка материјала, са одласком пољских болница осетила се потреба и за санитетским кадром, а нарочито после битке за Врање 18. И 19. Јанурара када је почео да пристиже већи број рањеника у болницу у Лесковцу. Одласком корпусног штаба и војске погоршано је снабдевање, јер се комора кретала за војним формацијама.
У таквом стању, лекарима је била неопходна помоћ становништва, као и (наравно) лесковачке општине. Помоћ спрској војсци и војној болници издашно је пружана токов боравка јединица Шумадијскојг корпуса на овој територији, међутим, она ће добити организвованији истални вид са оснивањем пододбора Црвеног крста што је у том тренутку било од прворазредног значаја.
Начелник српског војног санитета др. Владан Ђорђевић средином марта о овоме каже:
У јануару и „Црвени крст развија још живље своју благотворну радњу и то не само у досадашњој кнежевини Србији, него и у ослобођеним крајевима старе Србије. Тако поникоше пододбори друштва у Нишу, Пироту и Лесковцу. О радњи пиротског подобра немам још никаквих података, али нишки и лесковачки већ су својом досадашњом радњом стекли признаје и благодарност свију људи од срца, који су имали прилике да виде рад њихов.“
Заправо, о оснивању пододбора Црвеног крста у Лесковцу постоје противуречни подаци. По овом извештају начелника срског санитета за месец јануар, оснивање пододбора у Лесковцу догодило се у јануару. Међутим, како је овај извештај објављен марта месеца постоји посредан подтака о постојању лесковачког пододбора који је временски ближи оснивању, а то је изваштај начелника српског санитета са инспекције лесковачке болнице коју је обавио 12. Фебруара 1878. Године. У том извештају помиње комесара пољске болнице у Лесковцу Петра Илића, кожара из лесковца, кога персонал болнице хвали „као врло усталачким човеком, који је од велике кориси болници“. Постојање комесара указује и на постојање пододбора Црвеног крса у Лесковцу, јер се пододбор по налогу главног одбора Српског друштва Црвеног крста, старао и о томе да се при резервним болницама, било из чланства пододбора, било од осталих грађана изабере персонал за болнице који би водио чрачуна о газдинству, материјалу, кухињи, као и уопшете о свим потребама које се односе на негу и чистоћу радника и болесника.
Према томе, оснивање лесковачког пододобра је највероватније било пре 11. Фебруара 1878. Године (24. фебруара по новом календару), што је датум који се званично узима за оснивање пододбора Црвеног крста у Лесквцу, јер персонал болнице и начелник санитета нису могли да хвале рад комесара само један дан по његовом доласку на ту дужност.
Према извештају комесара Спског друштва Црвеног крста при Моравском кору Панте Срећковића, комесар Српског друштва Црвеног крста Милан Ст. Марковић је лесковачком подобору Црвеног крста дао упутства за рад и утврдио којим ће редовним, дневним потребама снабдевати болницу. Према наведеним пдоацима, иницијативу за формирање пододбора дао је Панта Срећковић, а инструкције за рад Милан Ст. Марковић
Прва управа пододбора радила је у саставу: председник Јован Красић, деловођа Васиљко Илијевић, благајник Прокоп Миљковић, магационер Јања Стојановић и одборници: Таса Х. Коцић, Мика Костић, Стојанча Х. Тошић и Јован Мишић.
То су били почетни кораци организације Црвеног крста на овом подручју, када се становништво по прв и пут сусрело са радом ове хуманитарне организације, као и, уопште са радом здравствених иснституција. Помоћ становништва била је у храни, воћу, пићу, обући, одећи, чарапама, вешу, чаршавима, јастуцима и другом материјалу, као и новчаним прилозима. Пододбор је развио широку делатност межу становништвом које се радо одазвало апелима за помоћ срској војсци. Врло брзо прихватило је ову организацију и учествовало у свим њеним акцијама.
Оснивањем пододбора Црвеног крста испољавање милосрђа и хуманости становништва овог подручја добило је организован вид и материјални израз у пружању конкретне помоћи војној и цивилној управи кроз рад подобора Црвеног крста у Лесковцу.
До краја марта 1878. Пододбор је реорганизовао и проширио своје редове. Председник пододбора остао је свештеник Јован М. Красић, а управа је била састаљена од виђенијих Лесковцчана: деловођа учитељ Ђорђе, благајник Прокоп Миљковић, магационер Јања С. Спасић, чланови управе: Таса Коцић, Копче Стојановић, Стојанча Томић и Мика Костић.
С обзиром на велики значај који ови људи имају не само за Црвени крст, већ и за историју Лесковца и Србије, на овом месту не можемо, а да не поменемо имана људи који су осим ових уравних чланова, својим прилозима постали чланови пододобра Црвног крата Лесковац. То су: Неша Митровић, председник општине, Милош Пешић, Миче Х.Костић, учитељ Јосиф Костић, учитељ Хаџи Танча Тотодовић, учитељ Хаџи Цона, Хаџи Миленко Мешарић, Јања Стојковић, Дашко Х. Костић, Хаџи Горча Мијалковић, Хаџи Коста Станимирови, Стевча Јовић, Јован Цекић, Марко Цонић, Павле Орловић и још 60 угледних Лесковчана који су подржали рад Црвеног крста.
И од тада до данас Црвени крст кроз ратове, кризе, елементарне непогоде, али и разне друге догађаје и разне људске судбине чини да помоћ коју наши хумани суграђани пружају дође до оних којима је помоћ неопходна и чини све нас – и оне који пружају помоћ и оне који примају помоћ, а и нас који смо само посредници у томе бољим људима.